NE TREBAJU TI KRILA DA ZNAŠ DA NEBO NIJE GRANICA

Bezbroj je razloga da sebi postavimo granice i prihvatimo da nešto nije moguće, bilo da se radi o višoj poziciji na poslu, boljim ocenama, odabiru partnera ili uopšte o nečemu što želimo. Najčešće svaki taj razlog jeste samo izgovor jer ne želimo da napustimo svoju zonu komfora, pa je opcija “ne mogu” najlakše rešenje. Tom odlukom volju, disciplinu, rad i upornost zanemarujemo i uskraćujemo sebi uspeh, ispunjenost, osećaj zadovoljstva, sreću i sve one mogućnosti koje u stvari imamo. Ako bih morala da izaberem ono najvažnije što sam naučila nakon povrede, to bi bilo da ne treba čekati pilike u životu i odustajati od svojih snova, već da smo mi ti koji treba da stvaramo prilike za sebe i ostvarujemo svoje snove.

Godinama unazad imala sam želju da “prošetam oblacima”, ali zbog neznanja na koji način bih to uradila, nedostatka novca, zatim straha da li bi to bilo bezbedno za mene nakon povrede, pitanja da li uopšte postoji tandem skok za osobe sa invaliditetom,  pa sve do nekoliko za malo dogovorenih skokova, nikako mi se nije dalo da svoju želju i ostvarim. Onda je jedna poruka na facebooku dovela do toga da se sve kockice poklope i da potpuno neplanski za manje od 24h  sve bude organizovano za moj skok.

Kakav je osećaj?

Neke stvari u životu se ne mogu opisati rečima. Prosto moraju da se dožive. A ovo je definitivno jedna od tih stvari. Koliko god razmišljali kako će izgledati skok sa 3000 metara i koliko god ga vizualizovali u svojoj glavi, ono što ćete u stvari osetiti, nije ni približno tome. Trenutak kada instruktor krene da zateže sve potrebne kaiševe, kaže vam da ste na odgovorajućoj visini, a zatim se otvore vrata aviona, upravo tada shvatite: “Hej pa ja ću ovo zaista uraditi!”. Onda kreće nenormalan nalet adrenalina i za svega nekoliko sekundi ste u slobodnom padu istovremeno pokušavajući da uživate u osećaju slobode i da kontrolišete hiljade misli koje vam se vrzmaju po glavi. Da li ima mesta za strah? U mom slučaju sve se odigralo toliko brzo da nisam ni imala vremena da razmislim o svim mogućim “šta ako” pitanjima.

Koliko se razlikuje tandem skok za osobe sa invaliditetom?

Sam skok se uopšte ne razlikuje. Ali u slučaju da nemate dovoljno snage ili ne možete da kontrolišete gornje i/ili donje ekstremitete obavezno se konsultujte sa instruktorom koji će skakati sa vama, kako bi vam obezbedili adekvatnu opremu jer je poslednje što želite da se povredite tokom samog skoka ili prilikom sletanja. Verovatno sam odgledala sve moguće snimke i pročitala sva moguća iskustva kako bih se uverila da se skok može bezbedno izvesti, a iz svega toga sam videla da se koriste različiti načini i tehnike, od vezivanja vaših nogu trakom za noge instruktora, skupljanja vaših nogu nekim kaišem itd. Ipak ispostavilo se da padobranci na aerodromu “Lisičiji Jark” imaju najbolje i najbezbednije rešenje.tandem skok za osobe sa invaliditetom

Radi se o specijalnim pantalonama sa sistemom koji vaše noge drži spojenim za noge instruktora, ali na način da omogućavaju slobodno kretanje, što je jako važno zbog izlaska iz aviona. Takođe, sa takvim sistemom ne postoji mogućnost da dođe do povrede prilikom slobodnog pada. A ono što je najvažnije, jeste da sistem u sekundi dovodi vaše noge u položaj kao da sedite, tako da prilikom sletanja ni ne dodirnete zemlju, pa samim tim se ne možete ni povrediti. Sve ostale informacije o tome šta treba da radite, na koji način će se odvijati skok i sl. ćete dobiti od instruktora sa kojim skačete.

Bilo da želite da i sami osetite kako je biti u slobodnom padu pri brzini od 200km/h ili jednostavno želite da ostvarite neki svoj san (a sigurna sam da ih imate), nemojte dozvoliti da vas bilo šta zaustavi. Nemojte tražiti izgovore, jer zasigurno nebo nije granica, osim ako mi dozvolimo da to bude.

Na kraju moram da kažem hvala svima koji su omogućili da moj san postane stvarnost:

Slobodan Markovic (Padobranski klub “Grifon”) koji je sa mnom skakao u tandemu i zahvaljujući kome se sve ovo i pokrenulo, Aleksandar Stefanović (direktor) i Jon Kadarjan (šef pilota) JAT privredne avijacije koji su nam ustupili avion, Boris Vukadinović – Mrav (direktor Padobranskog kluba ”Feniks”) koji nam je ustupio tandem padobran, Milan Todorović – Milanče koji je skočio zajedno sa nama da bismo imali najbolje moguće video snimke, Pavle Milenović – Paja (LowLand Custom) čiji je patent specijalnih pantalona omogućio potpuno bezbedan skok, Ivan Nikolić – Johnny (Padobranski klub ”Srebrni zmaj’) koji nam je pružio podršku sa zemlje, Saša Prošić zahvaljujući kome smo bezbedno putovali do aerodroma i nazad, i moja mama koja mi pruža maksimalnu podršku u svemu.

 

 

 

Thank you so much for reading! Tell me what you think in the comment section bellow.
Milica Knežević

2 comments to NE TREBAJU TI KRILA DA ZNAŠ DA NEBO NIJE GRANICA

  • Didi  says:

    Bravo djevojko!

    • Milica Knežević  says:

      Hvala 🙂

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>