Život “PRIKOVANE” i “VEZANE ZA KOLICA”

Okovi, konopci, zarobljeništvo, nemogućnost kretanja i slične asocijacije su upravo ono što pomisli većina ljudi kada čuje reči “prikovan” i “vezan”. To nije ni malo pogrešno. Da li onda ima smisla reći za nekoga da je prikovan ili vezan za kolica? Ne, apsolutno je besmisleno! Kao što je apsurdno reći da je neko vezan za cipele, garderobu, kuću u kojoj živi ili bilo koju drugu stvar koju koristi u svakodnevnom životu, isto tako je apsurdno to reći i za stvar koja se koristi za kretanje. Možda vas začudi, ali kolica nemaju svrhu da učine nekoga zatvorenikom, baš naprotiv, pružaju mu mogućnost da (zaista)živi život.

COFFEE

 

Zašto ljudi toliko učestalo koriste termine “vezan za kolica” i “prikovan za kolica”?

Za šest godina, koliko sam korisnica invalidskih kolica, skoro svaki članak koji je objavljen o meni, kao i bilo koja priča objavljena u drugim medijima sadržala je to da sam “vezana” ili “prikovana za kolica”. Ponekad, čak i za krevet. To nikako nije ono kako ja vidim “vezu” kolica i mene. Tačno je, veoma smo fizički bliski još od prvog dana kada sam počela da ih koristim, ali ni jednog trenutka me ona nisu zarobila. Naprotiv, zahvaljujući tim kolicima mogu da se krećem, obavljam svakodnevne aktivnosti i obaveze, jednostavno ona mi omogućavaju da živim, u svakom smislu te reči. Ipak, za većinu ljudi i dalje sam “vezana za kolica”. Prvo sam pomislila da je problem u meni, nečemu što radim ili ne radim, a onda sam shvatila da je to problem svih onih koji koriste kolica.

Razlozi zbog kojih mediji jako učestalo koriste te termine jesu senzacionalizam i neznanje. Senzacionalizmu teže jer žele što čitanije vesti i veću posećenost, pa onda čak i kada im skrenete pažnju da koriste pogrešnu terminologiju, jednostavno nastave po svom, uglavnom stavljajući osobu u kolicima u ulogu žrtve. S druge strane, neznanje dolazi od činjenice da se korisnici kolica ne viđaju toliko često zbog nepristupačnosti okoline, pa se samim tim kolica smatraju nečim što vas ograničava, od činjenice da ljude ni ne zanima šta je pravilno reći i od činjenice da su se ti termini duboko ukorenili kao asocijacije na korisnike kolica. To se može ispraviti ličnim primerom, konstantnom edukacijom i ispravljanjem kada god ste u mogućnosti za tako nešto.

Ono što je mnogo gore je kada oni koji moraju da koriste kolica iz bilo kojeg razloga vide kolica kao prepreku, a ne kao nešto što im pruža bezbroj mogućnosti. Da budem jasna, ja ne obožavam svoja kolica i da mogu da biram, sigurno da ne bih izabrala da ih koristim, ali istina je da su mi ona neophodna. Upravo ta kolica mi pružaju slobodu, samostalnost i mobilnost uopšte. Zahvaljujući njima mogu da uradim šta god poželim i živim život punim plućima. Zato, ako mislite da sam prikovana ili vezana za njih, moram vam reći da apsolutno grešite.

To što, u stvari, mene i sve korisnike invalidskih kolica ograničava jesu diskriminacija i nepristupačna okolina. Postoji milion i fizičkih i psihičkih barijera koje bespotrebno postoje, a sama kolica nemaju nikakve veze sa tim. Zapravo, ljudi su ti koji ih stvaraju.

Ne verujete?! Sedite u kolica i videćete da vas ništa neće ni prikovati ni vezati (ili možda grešim?).

Thank you so much for reading! Tell me what you think in the comment section bellow.
Milica Knežević

13 comments to Život “PRIKOVANE” i “VEZANE ZA KOLICA”

  • Radmila  says:

    Odlično zapažanje, odličan tekst. Bravo, Milice!

    • Milica Knežević  says:

      Hvala Radmila 🙂

    • Rahela Vukusic Drusko  says:

      Potpisujem!!!

  • Marija  says:

    Ljudi cesto kada kazu da nekoga razumeju kazu samo da bi tom kom govore olaksali. Ali nekada bolje da i biraju reci kada izgovaraju. Ja verujem kada napisu “vezana” da vecina nije nista lose mislila. Jednostavno tako su naucili da se izrazavaju.

    • Milica Knežević  says:

      Slažem se sa tobom. Zato i treba ispravljati tu učestalu asocijaciju, jer je potpuno pogrešna i odaje potpuno pogrešan utisak o onome o kome se piše/govori. Uz to kada se radi o medijima, smatram da je njihova dužnost da se edukuju o onome o čemu izveštavaju, šta god to bilo. A iz ličnog iskustva, znam koliko time (namerno) žele preuveličati priču i staviti je u tragičan kontekst.

  • dragana djordjevic  says:

    Na jednoj nasoj televiziji su za korisnicu invalidskih kolica,uz sve pohvale da je skakala padobranom iz aviona,kazali da inace ZIVI U KOLICIMA.

  • Goran Pavlović  says:

    Poštovana Milice,
    drago mi je da sam naišao na ovaj tvoj odličan tekst, i to na temu o kojoj sam i ja hteo da pišem. Nakon nekoliko godina želje, pre par dana sam i ja konačno počeo da pišem blog. U obe teme o kojima sam pisao vidim dosta dodirnih tačaka sa ovim tvojim tekstom. Prva ne temu neznanja velikog broja novinara na ovim prostorima, a druga o značaju terminologije i njenog ispravnog korišćenja. U svakom slučaju, slažem se sa tobom da mi (osobe sa hendikepom), na svakom koraku moramo da edukujemo svoju okolinu, ako želimo da napravimo neki pomak.
    Puna podrška za rad i borbu. Idemo dalje ka izjednačavanju mogućnosti za sve.

    • Milica Knežević  says:

      Dragi Gorane,
      Hvala na podršci i lepim rečima. 🙂 Drago mi je da se piše o ovakvim i sličnim temama, jer su jako slabo zastupljene. Srećno u daljem blogovanju, pa se čitamo.

  • Nena3110- Snežana Moj cvetni svet  says:

    Odličan tekst.
    Divim se tebi i tvojoj snazi.
    U bliskoj porodici imala sam dve osobe koje su kao ti, mogle da se kreću samo u kolicima, jedna je na žalost preminula, a druga se kreće kad god vremenski uslovi dozvole, u grad, kod prijatelja, na pijacu, svuda može stići kolicima, to je njen način kretanja i nezavisnosti od pomoći drugih.
    Kako mi baš zbog toga imamo drugačiji pogled, nije slučajno što je najbolja drugarica moje starije ćerke u gimnaziji, bila upravo devojka koja se kretala u kolicima.
    Sve najbolje, Milice.

    • Milica Knežević  says:

      Baš kao što ste rekli, ljudi koji na neki način imaju iskustvo sa korišćenjem kolica ili sa nekim ko ih koristi, mnogo lakše vide to da kolica nisu nikakav bauk. Takva poruka jeste ono što treba daleko da se čuje i da postane nešto potpuno uobičajeno. Hvala Vam za lepe reči 🙂

      p.s. Pogledala sam malo Vaš blog i videla da smo “koleginice” po četkicama, bojama, salvetama i kreativnom duhu.

  • Olja Ka  says:

    Prvo, dobrodošla, ponovo, jer, dugo te nije bilo 😉 Tekst je fantastičan! Apostrofirala si jednu veliku grešku i iskreno se nadam da će ona nestati. Sve najbolje ti želim.

    • Milica Knežević  says:

      Hvala Olja 🙂 obaveze učine svoje, a i nekako ne volim na silu da pišem. Uvek je potrebno da se poklopi više stvari, pa kada se to dogodi, nastane i nova priča.

  • Горан Миладиновић  says:

    Дивим се твом самопуздању и отворености без обзира на све то што те у овон нашој држави спутава, одрастао сам са другарицом који је имала сличан проблем као твој. Заједничким радом и трудом завршили смо сви факултете па и она. У Србији се све што није у тренду попут наркотика, дувана, алкохолисања и сличних ствари табу тема што би се рекло. Тако да свака част на храбрости да се пробијеш иѕ те масе омаловажавања и спутавања вероватно на сваком кораку.
    Ментално ограничени људи су везани, фиѕички недостатци се тешко превазилазе али се дивим људској снази, и искрено ми је жао када чујем како један ограничен човек уме да омаловажава некога ко је због повреде у колицима.
    То је погрешно, онај ко има иоле мозга разуме да је све нормално нешто више нешто мање али бога му сви смо људи. Или можда нисмо?
    Свака част Милице. Само тако настави и све ћеш те људе и стићи и престићи у животу, била у колицима или не.

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>