Ako mislite da vam je život težak, provedite dan u invalidskim kolicima

Koliko često sretnete osobe u kolicima na ulici, u školi, kafiću, pošti ili bilo kom drugom mestu? To isto pitanje sam postavila velikom broju ljudi, a većina odgovora je bila poražavajuća i glasila jako retko, odnosno nikada. Razlog za takve odgovore nije da ima malo osoba koje koriste kolica,  već nemogućnost i nepostojanje uslova da se samostalno i slobodno krećete u invalidskim kolicima.

Kao jedna od osoba kojoj su invalidska kolica neophodna za kretanje, svakodnevno se susrećem sa ogromnim problemom koji predstavljaju barijere. To je problem koji utiče na sve aspekte života. Bez pomoći drugih ljudi korisnici invalidskih kolica ne mogu zadovoljavati čak ni najosnovnije ljudske potrebe, ne mogu uživati prava niti ispunjavati obaveze koje imaju kao i svi ostali ljudi.

invalidska kolica, nepristupačnost

Kulturni centar Zrenjanin-nepristupačan ulaz, kao i unutrašnjost objekta

Udruženje za reviziju pristupačnost je 2011. godine počelo da razvija Mapu pristupačnosti koja je dostupna kao aplikacija za mobilne telefone sa Android i iOS operativnim sistemima. Na njihovom uzorku od 5000 upisanih objekata, procenat nepristupačnih objekata je 80%.

Veliki broj stereotipa o osobama sa invaliditetom, koje  su i najčešći korisnici invalidskih kolica, poput toga da ne žele da budu uključene u društvo, ne žele da se obrazuju i ne mogu da rade i zarađuju je potpuno netačan, a proizilazi upravo iz retkog viđanja osoba sa invaliditetom na radnim mestima, fakultetima, školama itd.  Barijere nam onemogućavaju da se uključimo, što dovodi do stereotipa, a to sve zajedno može jako uticati na fizičko stanje i samu ličnost osobe čineći je depresivnom pa čak i dovesti do gubljenja želje za životom.

Ne znaš kako mi je, ne sediš u mojim kolicima

Zakon propisuje jednakost za sve, ali u praksi ta jednakost je vrlo malo ili nikako primenjiva. Ako treba da izaberem između objekta bez rampe i onog koji ima potpuno neupotrebljivu rampu, biram nijedan.  Znam da ne možemo svi znati sve, ali oni koji projektuju rampe moraju znati kakva ona treba biti da bi bila upotrebljiva i oni koji grade objekte moraju da ih učine pristupačnim svima.

Država “kaže” da državne ustanove moraju obezbediti pristupačnost. Pitajte nekog ko koristi kolica koliko ustanova je pristupačno ili još bolje sedite u kolica i sami pokušajte da obiđete grad. Sve će vam biti jasno. Neke zakonske odredbe o pravima, pravilima i obavezama možete pročitati u Zakonu o zabrani diskriminacije i Pravilnik o tehničkim standardima pristupačnosti.

Neka pristupačnost ne bude kao u Zrenjaninu

Blizina Zrenjanina mestu u kom živim, učinila je da to bude grad u koji sam godinama dolazila skoro svakodnevno, zbog škole, izlazaka, sporta.  Početak korišćenja invalidskih kolica učinio je da odlasci do grada budu sve ređi. Moram priznati da je prošlo vremena dok sam shvatila da nisu kolica ta zbog kojih ja ređe čak i iz kuće izlazim. Krivac je ova država. Kao mnogi pre mene osetila sam se odobačenom i na margini društva.

Prva stvar za koju sam uskraćena bio je javni prevoz. Ni jedan međugradski autobus nije prilagođen za kolica. Da bih ušla potrebno je da me neko unese i stavi na sedište što može biti i opasno zbog strmih i uskih stepenica kao i uskog prolaza u samom autobusu. Kolica se smeštaju u deo za prtljag i u većini slučajeva će ih tako i naplatiti, što je van svake pameti jer su ona nešto bez čega ne mogu. Zbog toga su se moji odlasci sveli na putovanja automobilom kada roditelji mogu da me odvezu.  Sada bi trebalo da kažem da imam sreće što mi onu mogu pomoći u tome, ali želim da sam u mogućnosti da negde putujem onda kada ja to želim, a ne onda kada neko drugi ima vremena za to. Pomislite samo kako je tek onima koji nemaju nekog ko bi ih odvezao.

nepristupacnost-invalidska-kolica

Glavna autobuska stanica u Zrenjaninu-nepristupačni autobusi, ali i ulaz na šaltere

Zbog problema prevoza, ali i nepristupačnosti škole u koju sam išla, bila sam prinuđena da školovanje nastavim vanredno. Ono što je daleko gore je to što ni jedna obrazovna ustanova u Zrenjaninu nije pristupačna. Nema čak rampi ni na ulazima, a da ne govorim o kretanju po učionicama zbog visokih pragova i prelasku na neki drugi sprat.

Ekonomsko-trgovinska skola "Jovan Trajkovic" Zrenjanin

Ekonomsko-trgovinska skola “Jovan Trajkovic” Zrenjanin

Ni zdravstvene ustanove nisu pristupačne. Počev od Opšte bolnice, Domova zdravlja i Dečijeg dispanzera. A trebalo bi da svi imamo pravo na zdravlje.

nepristupacnost.invalidskakolica

Dečiji dispanzer i Opšta bolnica “Đorđe Joanović” u Zrenjaninu

Odlazak u kafić, večernji izlazak, kupovina namirnica ili garderobe, ulazak u apoteku ili banku, gledanje filma u bioskopu, poseta Kulturnom centru ili crkvi, gledanje utakmica u hali sportova, odlazak u opštinu ili centar za socijalni rad, odlazak u sud, kupovina ortopedskih pomogala,  sve su to radnje koje ja kao i bilo koji drugi korisnik kolica ne mogu samostalno da obavim jer su objekti potpuno ne pristupačni. A nije redak primer da osobe u kolicima nemaju pristupačnost ni do prostora u kom žive, pa zbog toga ostaju zatvoreni u stanovima ili kućama, čekaju kada će neko moći da ih spusti ili su prinuđeni da puzaju uz stepenice.

nepristupacnost.invalidska.kolica

Osnovni sud u Zrenjaninu, Centar za socijalni rad, Gradska kuća, Centralna apoteka, Narodno pozorište “Toša Jovanović”, Komercijalna banka

Ako poželite da prošetate gradom ili dođete bez prevoza do nekog od tih nepristupačnih objekata, moraćete dobro da osmislite svoju putanju kako vam se ne bi desilo da tragate za pešačkim prelazima i trotoarima koji su pristupačni. U svemu tome desi li se da morate u toalet, ne znam šta da vam kažem sem da u Zrenjaninu nećete pronaći toalet koji je pristupačan za kolica.

nepristupačnost-invalidskakolica-

Samo deo nepristupačnih delova ulica u Zrenjaninu

Barijere ne samo da sprečavaju ostvarivanje najosnovnijih ljudskih prava, već mogu dovesti do ozbiljnih padova i teških telesnih povreda.

Najstrašnija stvar od svega je što svi ti problemi nisu samo problemi Zrenjanina, već problemi cele Srbije. Čovek je čovek bio u kolicima ili ne, a poštovanje prava svi jednako zaslužujemo.

Kakva je pristupačnost u Vašem mestu?

Thank you so much for reading! Tell me what you think in the comment section bellow.
Milica Knežević

21 comments to Ako mislite da vam je život težak, provedite dan u invalidskim kolicima

  • Ivana  says:

    Svaka cast Milice, ja kao invalid, koji je takodje vezan za kolica da bi bio u mogucnosti kretanja, bila invalid ili ne apsolutno se slazem sa svim sta si napisla, jer to je zaista tako. Cela Srbija je upravo takva, nepristupacna mesta, a sto je jos gore, lica koja su duzna da ih ucine pristupacnim, oni zatvaraju oci pred tim problemima, jer naravno oni mogu hodati stepenicama, ili zaobici pukotine na trotoaru, preskociti neke barikade i slicno. Ovo je problem mnogih inavilda, ne od skoro, vec duze vremena, sto znaci da nije nista novo, i da je bilo dosta vremena da se problemi pristupacnosti rese, ali naravno niko ko je trebao nije ” imao vremena “, a u pitanju je mnogo vremena. ” Nama ” treba doci u susret, uciniti tako da, kada dodjemo na odredjeno mesto i vizuelno vidimo da smo dobrodosli. Tako necemo samo mi imati laksi zivot sa te strane, vec ce i spoljasnji svet biti upucen u to da ” mi ” postojimo i da smo takodje COVEK kao i oni. Sreca su porodica, drugari, koje imamo i koji nam pomazu u ovim teskim situacijama, ali mi ne mozemo vecno biti vezani za njih, jer i mi imamo pravo na svoj zivot. U mom kraju je ista situacija. Dok je u drugim zemljama drugacija, ja zivim relacija Italija – Srbija, u Italiji zivim u jednom malom mestu, predgradju, koje je opremljeno za ljude sa invaliditetom, i ako je malo mesto, i ne samo ovo u koje ja zivim, vec svako malo i skoro nebitno mesto u kome nemamte nista specijalno, nikakav muzej, ali je pristupacno, jer ljudi imaju postovanja prema invalidima. U skolama imaju platforme za kolica, skole koje imaju jedan sprat i vise. Ovde su invalidi cesta vizija svuda i nisu diskriminisani…. U svakom slucaju se oseti velika razlika kada dodjem u Srbiju, nesposobnost je odmah ored vratima. Gledam tvoj grad, vidim svoj. Ne znam da li se ti ” normalni ” ljudi stide ” nas ” pa se tako malo interesuju za nasa prava i nase mogucnosti, ali za jedno znam da bi trebali da se stide a to je SEBE jer ne cine nista povodom toga da nam pomognu. Ovaj post je savrsen, i svako ko je u ovoj situaciji slozice se sa Milicom. A oni koji treba da nam rese probleme pristupacnosti javnim mestima, prevozu, neka krenu da rade svoj posao, mislim da predugo rade NISTA. Hvala svima onima koji se trude i hoce da pomognu, i koju to rade iz srca i ne ocekuju ” hvala “, jer da mozemo ne bismo trazili pomoc. Ne zelimo vise da nam kazu ” bice promena, bice bolje “, hocemo DELA. A ako mislite da nije toliko strasno kako izgleda, onda kao sto je draga Milica rekla ” Sedite u kolica i sami pokušajte da obiđete grad “. Hvala Milice na ovom postu, nadam se da ce ljudi ovo shvatiti ozbiljno, i da ce bili dela a ne samo reci. Puno pozdrava i zelim ti pouno uspeha u tvom radu. <3

    • Milica Knežević  says:

      Te fotografije prikazuju samo deo svega što nije pristupačno. I sama sam se uverila da ima mesta koja možda nisu u potpunosti pristupačna, ali su mnogo pristupačnija nego što je slučaj kod nas. Svako podeljeno iskustvo znači, hvala što si podelila svoje. Ako se zbog ovoga napravi barem jedna upotrebljiva rampa, ja ću biti presrećna.

    • vesna  says:

      Kako to izgleda kada si vezan za kolica? Ljudi koristite aktivan oblik da bi vas društvo u kome živite posmatralo kao aktivne učenike a ne pasivne primaoce socijalnih davanja. KORISNIK ili KORISNICA kolica NE u kolicima. Takođe biti prikovan ili vezan za kolica polupismenom i loše edukovanom društvu šalje poruku nekoga ko nemoćno sedi i čeka da mu padne d neba. Pristupacnost podrazumeva participaciju i kvalitetan život nas koji imamo invaliditet.

  • Milana  says:

    Ja nemam reci da opisem svoju gordost,za sve sto ste uskraceni 🙁

    • Milica Knežević  says:

      “Mi nemamo nikakve posebne zahteve, samo želimo samostalno da pristupimo svuda gde pristupe i ljudi koji ne koriste kolica.” To je rečenica koju od kada sam je čula stalno ponavljam. Mislim da je to nešto najosnovnije i nešto što definitivno svako zaslužuje.

  • Nevena Jevtić  says:

    U potpunosti se slažem. Živim u Užicu, invalid sam od 2001. godine kada sam imala udes i mogu ti reći da je sve isto i ovde. Nepristupačnost za kolica je ogromna. Apsolutno se slažem da nemamo uslove za normalan i samostalan život i da nismo ravnopravni sa svim drugim ljudima koji nisu invalidi.
    Što se tiče javnih prevoza, Užice je mali grad tako da ja koristim taxi redovno, ali iskreno, plaši me pomisao na to šta ću raditi i kako ću se kretati u Beogradu kada odem na fakultet. A to će ubrzo i, iz onoga što sam čula od ljudi koji tamo žive već dugo, zaključila sam da taxi neću moći da koristim jer je previše skup, autobusi nisu uopšte konstruisani tako da budu pogodni za kolica, a trolejbusi imaju rampe, međutim vozač treba da izađe i spusti je i pomogne ti da uđeš, ali njih to mrzi da rade, zato invalide često i ne puštaju ili ih uopšte ne interesuje kako ćeš i da li ćeš ući.
    Strašno je u kakvoj zemlji živimo i kakav nam je mentalitet.
    Uskraćeno nam je toliko stvari i zbog toga ne možemo da se pokažemo i dokažemo u društvu, a veruj mi da smo sposobniji od mnogih koji su “normalni”, takoreći.
    Svaka čast. Ovaj tvoj post je veoma surov, ali realan i nadam se da će ga pročitati ljudi koji imaju neke funkcije i koji će moći da preokrenu neke stvari u našu korist, odnosno da ćeš i ti i svi ostali invalidi probuditi svest u ljudima i da će se konačno desiti neke promene na bolje.

  • Milica Knežević  says:

    Hvala Nevena. Odlazak na fakultet svakako jeste doba u kojem želimo najviše da budemo samostalni. Invaliditeti su različiti, pa samim tim i mogućnosti za neku potpunu samostalnost nisu iste. Verujem da ćeš uspeti da se snađeš jer prosto i nemaš nekog izbora. Ova godina će biti i početak mog studiranja, tako da će sigurno biti postova i o tome. Ako želiš pošalji mi mail pa ću ti proslediti neke informacije koje bi mogle da ti koriste oko pripreme za odlazak i slično.

  • Kristina  says:

    Draga Milice, ja u svojoj porodici nemam lica koja su invalidskim kolicima, ali veoma često pomislim na one koji su u toj situaciji. Dovoljno je samo da krenete gradom sa bebom u dečjim kolicima (živim u Novom Sadu) pa da primetite koliko je i to zahtevan posao, a ta su kolica svakako daleko lakša za podići i prebaciti preko stepenika, pragova i ostalo. Svaka vam čast na upornosti da se borite sa vetrenjačama i rado ću šerovati Vaš tekst dalje, kako bi što više ljudi pročitalo, u nadi da će se nešto ipak promeniti…

    • Milica Knežević  says:

      Upravo tako. Te barijere su problem i starim osobama, licima koja koriste štake ili hodalice i kao što ste rekli, roditeljima sa malom decom. A nekom ko ne koristi ništa od toga, pristupačnost za druge neće smetati. Hvala vam na podršci. Ako ništa drugo barem će se ljudi informisati o ovom problemu.

  • Olivera Karan  says:

    Divim se ljudima čiji život prolazi u invalidskim kolicima i na svemu što oni postignu bez pomoći države i zajednice. Ti imaš pameti da svimaje ” nesvesnima” podariš, ali džabe, pamet nije prelazna i zato, da bi svi oni , koji se prave gluvi shvarili kako je onima kojima su invalidska kolica nerazdvojivi deo života, treba da sednu unjih bar jedan dan. E onda bi se stvari pomerile sa mrtve tačke. Bravo za tekst Milice!

    • Milica Knežević  says:

      Život u kolicima je nešto što može da se dogodi bilo kome, bilo kada i iz milion razloga. Sve što ljudi žele je da nastave i žive svoj život dalje. Meni je drago što je ovaj prvi post izazvavo dobre reakcije. To mi samo daje motivaciju da radim na ovome još više.

  • Sonja  says:

    Draga Milice, bilo bi lepo kada bi ovaj tekst video neko od ljudi koji zaista mogu nesto da preduzmu. Ti si divna i prelepa mlada devojka i svakako da zasluzujes pristup svakodnevnom zivotu i sadrzajima koji te interesuju. Nadam se samo da ce neko imati sluha i srca da to vidi i pomogne.

    • Milica Knežević  says:

      Hvala Sonja. Najstrašnije i jeste što se ne radi samo o meni, već o velikom broj ljudi koje pogađa taj problem.

  • jasmina  says:

    Zbog nepristupacnosti moj sin nije upisao srednju skolu,nema lifta,nema rampi,nema uslova da se nastavlja obavlja na prvom spratu i sto je najgore nema ni volje od ljudi koji bi trebali da se time pozabave….

  • jasmina  says:

    Dodala bih……odlazak sa sinom koji je u kolicima kod skolskog lekara je za nas nemoguca misija,skolski lekar je na trecem spratu.Kada se razboli,ostavim ga u prizemlju,onda se ja popnem,trazim doktora koji kad moze sidje dole da ga pregleda.Zamislite kako se dete od 16 godina tada oseca….sta je to nesto posebno sto njemu treba osim da je lekar negde u prizemlju i da se moze normalno pregledati…ne razumem stvarno

    • Milica Knežević  says:

      Obrazovanje i zdravlje jesu najvažnije stvari, a čak ni one nisu dostupne svima. Nažalost ljudi moraju da se kako znaju i umeju bore da ostvare svoja najosnovnija prava.

  • Katarina  says:

    Zdravo Milice! Hrabro si pokrenula ovu ”nemogućumisiju” u zemlji Srbiji. Da, nije samo Zrenjanin, u pitanju su i ostali veliki i manji gradovi. Oni koji me ne znaju, ja sam kvadriplegija i živim trenutno u Sloveniji. Uslovi su daleko bolji, i ako još uvek ne savršeni. Poslednjih nekoliko godina se je ovde uno toga promenilo, baš zbog takvih ljudi kao TI Milice. Pokrenuli su razne kampanje, organizacije, idu po osnovnim i srednjim školama gde apeluju na svu tu problematiku, objašnjavajući i deleći naše priče, iskustva, zašto i kako su bitne rampe, prilazi, liftovi, kako živimo i čime se sve bavimo. Ispred trgovskih centara i većih trgovina se deli flajere o žuto obleženim mestima z parkiranje, apeluje na vozače koji tamo ostavljaju automobile (dase razumemo JA odmah zovem gradske redare pa nek pišu kazne). Istina je da su sve zgrade javne uprave i ustanove prilagođene, obavezno moraju da budu pristupačne SVIMA! Pošto sam delom i iz Niša, tamo sad odlazim samo na leto, jer ne mogu da funkcionišem tamo gde sam kao u okovima. Ovdu u LJ su gradski autobusi prilagođeni i neki vozovi. Sada i u Nišu ima 2 takva autobusa. Mislim da samo treba nastaviti sa obaveštavanjem, da se judi malo osveste, da se uzdrma svaka opština u Srbiji, jer MI nismo nevidljivi, imamo pravo glasa kad su izbori, obavezni smo da se škoujemo dužni da budemo prijavljeni na raznim zavodima i biroima, sposobni da radimo..itd. Dakle ”oni” su dužni da nam to omoguće. Dostupnost za svakoga. Kad prave stepenice za hodajuće (jer još uvek niko ne leti do 4.sprata), nek naprave lift za nepokretne. Milice svu sreću ti želim! Lep pozdrav iz Ljubljane.

    • Milica Knežević  says:

      To je odličan konkretan primer da može biti bolje od ovoga. Hvala što si podelila i svoje iskustvo.

      • Harun  says:

        Sve pohvale za izvrstan tekst, jer su nase drzave u regionu nasljedile jednu vrstu razmisljanja gdje ne postoji aktivna inkluzija svih pojedinaca pa tako i osoba sa invaliditetom. Ovakvi tekstovi su “poziv na razum” da jednostavno se kompletno drustvo i pojedinci ukljuce u rjesavanje problema arhitektonskih barijera, jer nekome i malo ogranicenje prestavlja prepreku za kvalitetan i aktivan samostalan zivot. Lampanjama javnog zagovaranja i aktivnostima prema svim u zajednici je cilja da Uklone se barijere iz glava, a u vlasti treba naci aktivnog partnera da provodi samo Zakone. Sve pohvale za tekst je je tematika ona koja zivot znaci, a kroz aktivno ucesce u tom problemu u gradu Zenici mogu reci da smo dostigli jedan visoki nivo gdje Grad i vlast su ti koji postoje radi nas i trebaju samo da provode dogovoreno. Jos jednom ekstra napisano ….

        • Milica Knežević  says:

          Hvala Harune. Meni su u planu i neke konkretne akcije koje bi približile drugim ljudima ovaj problem. Nadam se da ću uspeti da ih realizujem jer kao što ste i rekli, to je veoma bitno. Drago mi je što i u Zenici nije ovako.

  • Harun  says:

    Za bilo koju vrstu savjeta, iskustva u radu, nemoj se ustrucavati da potrazis, stojim na raspolaganju, jer pozitivna iskustva se trebaju dijeliti a problem je identican.

Leave a reply

You may use these HTML tags and attributes: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>